Savremena bajka “Čekajući Godoa“

 

U jednom velikom gradu, iza sedam naselja, sedam parkova, sedam zgrada, sedam ulaza, živela je urbana priceza. Odgajana na zrnu graška, uspavana lepotica se svakoga dana budila posle podneva kada bi je u snu poljubio princ (za petlove je kasno, a žaba se gadi, naravno. Voli konje, patuljke, prasiće, vukove i slično, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom). Kada shvati da je sve samo san, ostaje razočarana i dane provodi u maštanju o svom princu. On mora biti savremenih shvatanja, ali tradicionalnog viđenja, visok, šarmantan, mudar, lepo vaspitan, obrazovan, maniri na nivou, ma pravi kačkavalj, pardon kavaljer.. Ona je čekala i čekala, ali uvek su dolazili konji bez prinčeva, a oni nisu umeli da se popnu u njenu kulu, i svaki put bi svoju kosu spuštala u prazno. Zato je rešila da je odseče (usput i ofarba). Uveče naša Pepeljuga oblači najlepše haljine i staklene cipelice i odlazi do obližnjeg bara (a tamo je sve, samo nije bal), sa svojim omiljenim drugaricama princezama, kako bi pronašle svaka svog princa i jedno ’živeli su srećno do kraja života’. Dosta im je čekanja. Povedene maštom ne shvataju da se prinčevi više ne pronalaze na isti način. Izgubili su svu svoju vitešku hrabrost i ne pada im na pamet da se bore sa aždajama i sličnim nemanima, a sve zbog neke tamo princeze. Princeze su svuda oko njih i uskaču im u krilo, pa zašto bi se on borio za jednu kad može da ih ima više? Stoga su naše princeze pokušale da one njih nekako ulove. Namazale su se ratničkim bojama i naoružale lukom i strelom. Čitale neko štivo ’Kako upecati princa na belom konju’ i išle na kurs lova kod Robina Huda. Ali nisu znale kako sve to da primene. Bilo protivno njihovim verovanjima i principima. Shvativši to, prestale su da se brinu i trude… Kada se kazaljke poklope i sat otkuca dvanaest puta, tužne bi se vraćale u svoje odaje. Ali su i dalje verovale da postoje pravi dzentlmeni i da će svaka dočekati svog Godoa. Ni jedna od njih nije želela da gubi vreme na usputne udvarače, jer je znala da je njen princ traži (samo mu treba malo više vremena da to shvati, očigledno) i čuvala je svu svoju ljubav samo za njega. Dok ne dođe, trudila se da ne jede jabuke i da se ne ubode na vreteno. Ali nikada nije prestala da veruje.

 

P.S. I kada vam život dokaže da niste u Diznijevom crtaću, vi mu se suprotstavite i napišite sopstvenu bajku sa najoriginalnijim srećnim krajem.